·       Проекти Фонду

 

·        Звіти про виконану роботу

 

·       Бібліографія

 

·        Зворотній зв’язок

 

·        Повернутися на головну

Превод:
др Миодраг Сибиновић, редовни професор Филолошког факултета у Београду и др Љ.Поповић

Поговор – проф. др М.Сибиновић

http://www.rastko.org.yu/rastko-ukr/au/antologija/antologija1a.html

Васиљ Стус

* * *

Мені зоря сіяла нині вранці,
устромлена в вікно. І благодать -
така ясна лягла мені на душу
сумирену, що я збагнув нарешті:
ота зоря - то тільки скалок болю,
що вічністю протятий, мов огнем.
Ота зоря - вістунка твого шляху,
хреста і долі, ніби вічна мати,
вивищена до неба (од землі
на відстань справедливості), прощає
тобі хвилину розпачу, дає
наснагу віри, що далекий всесвіт
почув твій тьмяний клич, але озвався
прихованим бажанням співчуття
та іскрою високої незгоди:
бо жити - то не є долання меж,
а навикання і самособою -
наповнення. Лиш мати - вміє жити,
аби світитися, немов зоря.
1972-1976

* * *

Усевитончуваний зойк,
крик крику, крику крик.
Задосить. Спекайся морок,
хоч як до них і звик.
Ці груди болю, біль грудей,
застрашених страждань -
нема їм жодних панацей,
все поглинає хлань.
Усевитончуваний біль -
із краю і на край,
ступай у паділ божевіль,
до відчаю рушай.
Усевитончуваний світ,
край краю, цятка зла,
ти в лютім леті, як стріла,
запущена в політ.
Усевитончувана мить
сподіянь і зневір.
І тільки серце стугонить
катам наперекір.
1972-1976

* * *

Пробуди ме сјај звезде јутрос рано
у калупу од прозора. Тад трен
блаженства светлог осетих у души
умиреној и најзад спознах тајну:
та зорњача - је само гелер бола,
што вечношћу је прожет као плам.
Та зорњача - је пророк твога пута
и крста, и судбине, вечна мати
на узвишењу неба (од земље
на ниво правде успета), опрашта
ти све тренутке очаја и пружа
јачину вери - да бескрајни свемир,
твој тихи чувши зов, у мрак упути
скривеног сажаљења далек глас
и варницу неслагања високог,
јер живот - није циљева за себе низ,
већ навикавање и самимсобом -
испуњењење. Тек мати зна да живи,
да као зорњача нам шаље сјај.
1972-1976.

* * *

Све истанчанија вика,
крику крик, крик крику.
Доста. Отараси се брига,
ма колико на њих свико.
Ево груди боле, бол груди,
престрашених страдања -
нема им лека код људи,
све је то похлепа надвладала.
Све истанчанији бол -
с краја на крај сени,
иди у безумља понор
и према очајању крени.
Све истанчанији свет,
крај крају, тачко зла зрела,
у љутом лету си као стрела,
одапета у лету.
Све истанчанији трен
нада и њиховога пада.
И само срце бруји свима
у инат ветровима.
1972-1976.